-I-Ingrid? Jesi li to ti?- Džejkob je rekao, napokon otvorivši oči. Gledao je u Ingrid, mada nije bio siguran da li je to stvarno ona.
-Da, ja sam, Džejki... Ali bitnije pitanje je, nakon ovih pola sata, da li si ti dobro?
-Hm? Pa... Nisam baš preterano najbolje, ali... preživeću nekako...-rekao je i dalje gledajući Ingrid sa čuđenjem. Samo je video žuto-crveno-plavu mrlju. -Ingrid... Da li su ti pri ruci moje naočare? Ne vidim ništa ovako...-
-N-naočare? Ne... Nismo ih poneli...- rekla je sklanajući crveni pramen sa lica. -Da li možeš bez njih?-
-Ne, ne vidim baš ništa, samo mrlje...-
-Nemaš rezervne?- Vanja je rekao nagnuvši se nad njim.
-Nemam, Metju...-
-Ja sam Vanja? Stvarno ne vidiš ništa?- rekao je zbunjenim glasom, pošto je on vrlo lako mogao bez svojih naočara.-Kad sam ja nosio naočare, uvek sam imao rezervne...-
-Ah... Ti si Vanja? Ali, odavde izgleda kao da imaš plavu, a ne belu kosu, ppa sam pomislio da si Metju... Čekaj?! Ti si nosio naočare?!-
-Da... Ali, imamo bitnija posla! Kako ćeš da preži...-
-Da preživiš napade vanzemaljaca ako ne vidiš ništa?!- Metju se ubacio kao i obično.-Mislim, možda ima još tih Stvorova ovde?! I možda oni nisu slepi kao ti, sada!?!?-
-Huh... Hvala ti na tom komplimentu....- Džejkob je rekao, premestivši se u sedeći položaj.
-Ne, Metju je u pravu!- Drea je rekla iz ćoška sobe. -Ko zna kakvi se još Stvorovi nalaze u ovoj kući...-
-Pa, mislim da su mi naočare ispale, kad me je Stvor podigao...-
-Znači dogovoreno je da ga od sada zovemo Stvor?- Metju je rekao, ali za svo čudo, ne u šali...
-Okej, zovi ga kako hoćeš... Ali neko mora da ode dole po naočare i brzo se vrati ovde...- Drea je rekla, okrenuvši glavu u stranu.
-Da, a taj neko ne može da bude, slab, glasan i uspaničen... Drugim rečima, Metju, ti ostaješ ovde.- I sela je pored Džejkoba, državši ga za ruku, pošto je izgledao kao da je mogao da se onesvesti svake sekunde. Ingrid je skrenula tužan pogled na Metjua.
-Hej! Nisam ja ni slab, ni glasan, ni uspaničen!-%2
[ horor
]
24 Jul, 2011 20:40
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:58
-Ulazimo. I u tvojim snovima, Danijelsu!- Drea je rekla njenim “odbijajućim” glasom.
-Računam na to!- Metju Danijels joj je rekao namigujući. I dalje je imao nade da ga Drea neće odbiti.
-Ne!- Odgovorila mu je kolutajući očima. Nakon ovoga je izgubio svu nadu da će izaći sa njom.
-Ljudi, idemo li, ili ćemo samo da ćaskamo ovde?- namrgođeno je upitao Džejkob, nameštajući naočare na vrh nosa, kao i obično.
-Idemo, ne brini.- čuo se zanosan glas Vanje Dubrovski.
-Ahh…- Ingrid je odahnula kad ga je videla. On je bio albino, ali su ga ipak sve devojke u školi volele, neke malo više od drugih, neke manje, a neke i previše. Desilo se nekoliko puta da bi ga i napale i molile ga da se udaju za njega. A on bi se izvukao iz ovakvih situacija tako što bi ih ubeđivao da je već zaljubljen u nekog dečka, pa bi ga većinom ostavile na miru. Većinom. -Kad si ti došao ovde?-
-Sada. Čuo sam da pravite malu žurku, pa mi se činilo da bi bilo zanimljivo da dođem. Ne smeta vam što sam došao nepozvan, jel tako?-
-Naravno… Uvek si dobrodošao!!!- Ingrid je rekla sa najnormalnijim izrazom lica kojim je mogla, jer se iznutra otopila od sreće. -Ja se pomalo plašim… Da li ćeš me zaštititi, ako nas nešto napadne?- rekla je pribivši se uz njega.
-Naravno, ne brini ti ništ…- Ali nije uspeo da završi, jer se Metju ubacio.
-I ja!!! I ja ću da te zaštitim! Ne brini ti ništa, kad sam ja ovde!!!- I krenuo je da je zagrli, ali ga je ona vešto odgurnula, pribivši se još više uz Vanju.
-Okeeeeej….-Vanja je rekao, pokušavši da odgurne Ingrid od sebe kao što je ona Metjua, ali nije uspeo.-Umm… Ulazimo!- Rekao je otvorivši vrata. Kao pravi džentlmen je pustio prvo Dreu i Ingrid, pa Džejkoba i Metjua, koji bi žarko želeo da je Vanja, pa je i sam ušao. Nažalost, odmah pri ulasku, vrata su se zatvorila. Vanja je pokušao da ih otvori, ali nije uspeo. -Zaključani smo…-
-Nee!!! Ne! Ovo je kao u horor filmu moramo da izađemo što pre!!!-Metju je vikao na sav glas, pomalo histerično.-Nešto će da nas napadne! Sigurno će uskoro da se pojavi neko čudovište!!!-I skočio je na vrata, počevši da lupa pesnicama po njima. Od toga mu se glas nije dovoljno čuo, pa je krenuo da viče još jače.-Napooooljeeee!!!! Moramo da pobegnemooo!!!- Svi su pokušavali da ga smire, pa se ispred vrata pojavila velika i glasna zbrka, koju bi čuli svi iz ove kuće.-Pomozite mi!! Ako polomimo vrata možemo da pobegnemo!! Ljudiiii!!! Lju… Ljudi?- Odjednom su osetili jak i hladan povetarac, koji je došao na vrlo čudan način. Vetar je krenuo da duva unutar kuće gde su svi prozori zatvoreni, svima su kolena krenula da klecaju i počeli su da se tresu. Zatim se čuo vrisak, ali kao da je osoba koja je vrištala prošla odmah pored njih. To nije bio vrisak, to je bio povetarac koji je nagoveštavao ko će sada da dođe. -Lj-Ljudi? Šta je to?!- Metju je rekao iznenađeno, ugledavši nekakvo čudovište ispred sebe.
-Kukao si o horor filmu, a sada se zbog tebe nalazimo u jednom!- Džejkob je uzviknuo na Metjua koji se tresao pred stvorom koji se nalazio pred njim. Čudovište je bilo duplo veće od njega, imalo je dugačak vrat, bilo je neke boje poput mešavine ljudske kože i sive. Imalo je ogromne oči, bez zenica, samo beonjače. Imao je izduženu vilicu, kao kučeću, samo mnoogo veću i dužu. Ruke i noge su mu bile mišićave, podsećale su na ruke bodi bildera, a i pravilo je užasne zvuke, zbog kojih se Metju preplašio i stojao je mirno, kao da je bio paralizovan.
-M-možda je prijateljsko čudovište?- Džejkob je rekao, pošto je stvor samo stojao ispred njih i prazno gledao, kao da nije znao da su tu. -M-mislim, n-neće da nas n-napadne? Z-zar ne?- Ali nakon ove rečenice, Stvor je skočio na njega, i kako ga je držao u ustima, ostali su pokušavali da mu pomognu, dok je Metju i dalje stojao kao ukopan. Čudovište je Džejkobovu glavu držalo u čeljusti, tako da je gledao pravo u njegovo grlo iz koga se izvukao dugačak jezik, poput zmijskog. Počelo je da ga obmotava oko Džejkobove glave, i spremao se da mu smrvi lobanju. Ostali su ga udarali čime god su stigli, stolicama, vazama i samim pesnicama, ali ništa nije radilo. Izgledalo je kao da Džejkob ima još samo sekunde života, ako neko ne uradi nešto i to brzo. Metju je i dalje stajao sa strane, kao da je bio paralizovan. Posmatrao je čudovište razmišljajući zašto rukama i nogama napada sve, a ne njega, pošto mu je on bio najbliži. Tada je shvatio da je Stvor slep, i da reaguje na zvuke, pa pošto ih Metju nije pravio, čudovište nije ni znalo da je tu. Iskoristio je ovo da se odšunja što tiše, a brže može do oklopa koji je stajao iza čudovišta. Zgrabio je mač, ali je znao da nije mogao ništa sa njim, – Vanja hvataj!- uzviknuo je, bacivši mač ka Vanji, znajući da će Vanja, spretno kao i obično uhvatiti sve što leti ka njemu, baš kao i na fizičkom vaspitanju. Međutim, Stvor se brzo okrenuo i zgrabio mač u svoje ruke sa tri prsta. Ili bolje reći tri kandže i polomio ga na pola, bacivši oba dela na Metjua, ali ga nije povredio. Metju je zgrabio deo sa vrhom mača i tiho ga dodao Vanji, koji je mač zabio Stvoru u rep. Čudovište je ispustilo veliki krik, kao vanzemaljci u filmovima, kad ih ubijaju. Otvorio je čeljust i Džejkob je ispao na pod, ne pomeravši se. Stvor je nestao. Ispario je, kao da nikada nije ni bio tu, ali je ostavio užasne tragove za sobom. Na Džejkobu. Kako ga je držao u čeljusti, zubi su mu se zarili u Džejkobovu donju vilicu i teme, ali na sreću, ne previše. Ingrid je uspela da nekako zaustavi krvarenje, vezavši njenu čarapu oko njegove glave. -Da li si dobro?!-
-J-ja… Dobro sa…- odgovorio joj je, ali se onesvestio na poslednjoj reči.
-J-jeli živ?!- upitao je Vanja.
-Da… Samo je pao u nesvest…-
-Pa moramo da ga odvedemo do neke spavaće sobe i to brzo!-Drea je rekla otvorivši jedna vrata-Ne ovde, ovde je kuhinja…-
-Ovde je toalet, a ovde nije ništa…- Metju je dodao otvorivši vrata toaleta i sobe pored njega.
-Znači idemo uz stepenice, jel tako druzja mai (*prijatelji moji na Ruskom, jer je Vanja Rus).
-Da, nema gde drugde, ali ko će da ga nosi?- Ingrid mu je odgovorila.
-Ja ću.-
-I ja!- Ubacio se Metju.
-Neka… Lakše ću sam, ali hvala na ponudi…- Vanja mu je rekao, slegnuvši ramenima.
-Hmpf…- Metju je sklopio ruke na grugima i durio se, dok su svi otišli uz stepenice. Ali kada se setio šta se malopre dogodilo, otrčao je za njima da ih stigne. Nije hteo da bude sam. Niko nije želeo da bide sam. Naročito ne ovde, u ukletoj kući.
-Natali…- Metju je rekao sebi u bradu dok se peo uz stepenice. Setio se nečeg bitnog u vezi nje.
-Računam na to!- Metju Danijels joj je rekao namigujući. I dalje je imao nade da ga Drea neće odbiti.
-Ne!- Odgovorila mu je kolutajući očima. Nakon ovoga je izgubio svu nadu da će izaći sa njom.
-Ljudi, idemo li, ili ćemo samo da ćaskamo ovde?- namrgođeno je upitao Džejkob, nameštajući naočare na vrh nosa, kao i obično.
-Idemo, ne brini.- čuo se zanosan glas Vanje Dubrovski.
-Ahh…- Ingrid je odahnula kad ga je videla. On je bio albino, ali su ga ipak sve devojke u školi volele, neke malo više od drugih, neke manje, a neke i previše. Desilo se nekoliko puta da bi ga i napale i molile ga da se udaju za njega. A on bi se izvukao iz ovakvih situacija tako što bi ih ubeđivao da je već zaljubljen u nekog dečka, pa bi ga većinom ostavile na miru. Većinom. -Kad si ti došao ovde?-
-Sada. Čuo sam da pravite malu žurku, pa mi se činilo da bi bilo zanimljivo da dođem. Ne smeta vam što sam došao nepozvan, jel tako?-
-Naravno… Uvek si dobrodošao!!!- Ingrid je rekla sa najnormalnijim izrazom lica kojim je mogla, jer se iznutra otopila od sreće. -Ja se pomalo plašim… Da li ćeš me zaštititi, ako nas nešto napadne?- rekla je pribivši se uz njega.
-Naravno, ne brini ti ništ…- Ali nije uspeo da završi, jer se Metju ubacio.
-I ja!!! I ja ću da te zaštitim! Ne brini ti ništa, kad sam ja ovde!!!- I krenuo je da je zagrli, ali ga je ona vešto odgurnula, pribivši se još više uz Vanju.
-Okeeeeej….-Vanja je rekao, pokušavši da odgurne Ingrid od sebe kao što je ona Metjua, ali nije uspeo.-Umm… Ulazimo!- Rekao je otvorivši vrata. Kao pravi džentlmen je pustio prvo Dreu i Ingrid, pa Džejkoba i Metjua, koji bi žarko želeo da je Vanja, pa je i sam ušao. Nažalost, odmah pri ulasku, vrata su se zatvorila. Vanja je pokušao da ih otvori, ali nije uspeo. -Zaključani smo…-
-Nee!!! Ne! Ovo je kao u horor filmu moramo da izađemo što pre!!!-Metju je vikao na sav glas, pomalo histerično.-Nešto će da nas napadne! Sigurno će uskoro da se pojavi neko čudovište!!!-I skočio je na vrata, počevši da lupa pesnicama po njima. Od toga mu se glas nije dovoljno čuo, pa je krenuo da viče još jače.-Napooooljeeee!!!! Moramo da pobegnemooo!!!- Svi su pokušavali da ga smire, pa se ispred vrata pojavila velika i glasna zbrka, koju bi čuli svi iz ove kuće.-Pomozite mi!! Ako polomimo vrata možemo da pobegnemo!! Ljudiiii!!! Lju… Ljudi?- Odjednom su osetili jak i hladan povetarac, koji je došao na vrlo čudan način. Vetar je krenuo da duva unutar kuće gde su svi prozori zatvoreni, svima su kolena krenula da klecaju i počeli su da se tresu. Zatim se čuo vrisak, ali kao da je osoba koja je vrištala prošla odmah pored njih. To nije bio vrisak, to je bio povetarac koji je nagoveštavao ko će sada da dođe. -Lj-Ljudi? Šta je to?!- Metju je rekao iznenađeno, ugledavši nekakvo čudovište ispred sebe.
-Kukao si o horor filmu, a sada se zbog tebe nalazimo u jednom!- Džejkob je uzviknuo na Metjua koji se tresao pred stvorom koji se nalazio pred njim. Čudovište je bilo duplo veće od njega, imalo je dugačak vrat, bilo je neke boje poput mešavine ljudske kože i sive. Imalo je ogromne oči, bez zenica, samo beonjače. Imao je izduženu vilicu, kao kučeću, samo mnoogo veću i dužu. Ruke i noge su mu bile mišićave, podsećale su na ruke bodi bildera, a i pravilo je užasne zvuke, zbog kojih se Metju preplašio i stojao je mirno, kao da je bio paralizovan.
-M-možda je prijateljsko čudovište?- Džejkob je rekao, pošto je stvor samo stojao ispred njih i prazno gledao, kao da nije znao da su tu. -M-mislim, n-neće da nas n-napadne? Z-zar ne?- Ali nakon ove rečenice, Stvor je skočio na njega, i kako ga je držao u ustima, ostali su pokušavali da mu pomognu, dok je Metju i dalje stojao kao ukopan. Čudovište je Džejkobovu glavu držalo u čeljusti, tako da je gledao pravo u njegovo grlo iz koga se izvukao dugačak jezik, poput zmijskog. Počelo je da ga obmotava oko Džejkobove glave, i spremao se da mu smrvi lobanju. Ostali su ga udarali čime god su stigli, stolicama, vazama i samim pesnicama, ali ništa nije radilo. Izgledalo je kao da Džejkob ima još samo sekunde života, ako neko ne uradi nešto i to brzo. Metju je i dalje stajao sa strane, kao da je bio paralizovan. Posmatrao je čudovište razmišljajući zašto rukama i nogama napada sve, a ne njega, pošto mu je on bio najbliži. Tada je shvatio da je Stvor slep, i da reaguje na zvuke, pa pošto ih Metju nije pravio, čudovište nije ni znalo da je tu. Iskoristio je ovo da se odšunja što tiše, a brže može do oklopa koji je stajao iza čudovišta. Zgrabio je mač, ali je znao da nije mogao ništa sa njim, – Vanja hvataj!- uzviknuo je, bacivši mač ka Vanji, znajući da će Vanja, spretno kao i obično uhvatiti sve što leti ka njemu, baš kao i na fizičkom vaspitanju. Međutim, Stvor se brzo okrenuo i zgrabio mač u svoje ruke sa tri prsta. Ili bolje reći tri kandže i polomio ga na pola, bacivši oba dela na Metjua, ali ga nije povredio. Metju je zgrabio deo sa vrhom mača i tiho ga dodao Vanji, koji je mač zabio Stvoru u rep. Čudovište je ispustilo veliki krik, kao vanzemaljci u filmovima, kad ih ubijaju. Otvorio je čeljust i Džejkob je ispao na pod, ne pomeravši se. Stvor je nestao. Ispario je, kao da nikada nije ni bio tu, ali je ostavio užasne tragove za sobom. Na Džejkobu. Kako ga je držao u čeljusti, zubi su mu se zarili u Džejkobovu donju vilicu i teme, ali na sreću, ne previše. Ingrid je uspela da nekako zaustavi krvarenje, vezavši njenu čarapu oko njegove glave. -Da li si dobro?!-
-J-ja… Dobro sa…- odgovorio joj je, ali se onesvestio na poslednjoj reči.
-J-jeli živ?!- upitao je Vanja.
-Da… Samo je pao u nesvest…-
-Pa moramo da ga odvedemo do neke spavaće sobe i to brzo!-Drea je rekla otvorivši jedna vrata-Ne ovde, ovde je kuhinja…-
-Ovde je toalet, a ovde nije ništa…- Metju je dodao otvorivši vrata toaleta i sobe pored njega.
-Znači idemo uz stepenice, jel tako druzja mai (*prijatelji moji na Ruskom, jer je Vanja Rus).
-Da, nema gde drugde, ali ko će da ga nosi?- Ingrid mu je odgovorila.
-Ja ću.-
-I ja!- Ubacio se Metju.
-Neka… Lakše ću sam, ali hvala na ponudi…- Vanja mu je rekao, slegnuvši ramenima.
-Hmpf…- Metju je sklopio ruke na grugima i durio se, dok su svi otišli uz stepenice. Ali kada se setio šta se malopre dogodilo, otrčao je za njima da ih stigne. Nije hteo da bude sam. Niko nije želeo da bide sam. Naročito ne ovde, u ukletoj kući.
-Natali…- Metju je rekao sebi u bradu dok se peo uz stepenice. Setio se nečeg bitnog u vezi nje.
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:57
-Ozbiljno!- Dodala je Melisa.-Imamo 9 postelja, što je i više nego dovoljno, onda imamo i deo za jelo i skrovište od onih stvorova!-
-Postaje i bolje!- nasmejala se Natali, otvaravši vrata pored kreveta. -Imamo i dva toaleta!-
-Mark je u pravu! Ovo jeste savršeno!- Ubacio se Antonio. Prelazio je pogledom kroz sobu. Kako su ušli, ispred njih se nalaze vrata, to je toalet. Sa desne strane toaleta se nalaze kreveti, a sa leve mnogo plišanih igračaka, svih veličina. Sa desne strane glavnih ulaznih vrata se nalazi jedan veliki sto, dovoljan za 6 osoba, možda i više, a sa leve je mala kuhinjica. Ne prava kuhinja, već napravljena od igračaka, poput malog ormarića na kome se nalazi ormar, kao sudopera i igračka rerna, koja je radila kao prava. Pored nje je bio džak hrane, šargarepe, jabuke, breskve i razni slatkiši. – Ovde bi i moglo da se živi!… Ali prvo mora da se spava!-
-Da li si sigurna da ništa ne može da nas napadne ovde?- Upitala je Melisa.
-Da… Najverovatnije nam ne može ništa, ovo nije soba, ovo je prostor između prvog i drugog sprata, pa verovatno ne znaju ni da ovo mesto postoji.- Odgovorila joj je Melisa, traživši dobru šargarepu za večeru.
-Pa to nam ne osigurava ništa! Ono čudovište dole, nas je verovatno videlo kako ulazimo ovde!-
-Da ali…-
-Neka neko bude straža, čisto da budemo sigurni?!-
-Okej…-
-Ja imam slamke za izvlačenje kao i obično.- nasmejano je rekao Mark.
-Opet slamke?! Ali meni se ne stražari…- snuždeno je rekao Antonio.
-Ma ajde… Nisi toliki maler!- rekla je Melisa. Mark im je ispružio grančice, i svako je izvukao svoju. -Mogu li makar da stražarim pored kreveta?- čuo se Antijev glas, ponovo je izvukao najkraću slamku.
-Definitivno nisi za kockanje….- Dodala je Natali.
-Shvatio sam to u drugom razredu kada sam se kladio sa Metjuem u tri hiljade… Plaćao sam mu sav džeparac mesec dana…-
-Okej… Evo ti ovo, za svaki slučaj.- rekla je Natali, dodavši mu nekakvu oštricu na štapu. Poput kose, ali je oštrica bila na još jednom oštrom delu.
-Ovo me ne ohrabljuje…-
-Ma ajde… Kao da će nešto da te napadne!- Natali je rekla, gurajući ga ka vratima.
-Ali zašto bi se u sobi za malu decu nalazilo ovakvo oružije?! Nema smisla!-
-Možda su i oni imali problema sa čudovištima…- sarkastično je dodala Melisa.
-Vrlo moguće, a sada sedi tu i pokušavaj da ideš u toalet što manje i što kraće moguće, okej?- Natali je rekla u šali.
-Ha ha… Ma samo vi spavajte… Ja ću sedeti ovde i čekati možda smrt… Možda i ne preživim…. Jer ću zaspati… Niko ne može da izdrži celu noć budan… Makar ne ja… Šta mislite?-
-Nećeš se izvući iz ovoga, Viouci!- Mel mu je doviknula iz kreveta.
-Hmpf… Esto es algo muy poco peligroso, ¿no?… (*Ovo je baš opasna stvarčica, zar ne? – na španskom)- nezadovoljno je rekao Antonio, prinevši šargarepu ustima, onu koju Natali nije dovršila.
/…/
-Kako si uopšte saznao za ovo mesto Metju?- upitala ga je Drea.
-Neko mi je rekao, ne sećam se ko…- Odgovorio joj je na prilično siguran način. -Nemoj da se plašiš! Ja sam tu da te zaštitim!
-Postaje i bolje!- nasmejala se Natali, otvaravši vrata pored kreveta. -Imamo i dva toaleta!-
-Mark je u pravu! Ovo jeste savršeno!- Ubacio se Antonio. Prelazio je pogledom kroz sobu. Kako su ušli, ispred njih se nalaze vrata, to je toalet. Sa desne strane toaleta se nalaze kreveti, a sa leve mnogo plišanih igračaka, svih veličina. Sa desne strane glavnih ulaznih vrata se nalazi jedan veliki sto, dovoljan za 6 osoba, možda i više, a sa leve je mala kuhinjica. Ne prava kuhinja, već napravljena od igračaka, poput malog ormarića na kome se nalazi ormar, kao sudopera i igračka rerna, koja je radila kao prava. Pored nje je bio džak hrane, šargarepe, jabuke, breskve i razni slatkiši. – Ovde bi i moglo da se živi!… Ali prvo mora da se spava!-
-Da li si sigurna da ništa ne može da nas napadne ovde?- Upitala je Melisa.
-Da… Najverovatnije nam ne može ništa, ovo nije soba, ovo je prostor između prvog i drugog sprata, pa verovatno ne znaju ni da ovo mesto postoji.- Odgovorila joj je Melisa, traživši dobru šargarepu za večeru.
-Pa to nam ne osigurava ništa! Ono čudovište dole, nas je verovatno videlo kako ulazimo ovde!-
-Da ali…-
-Neka neko bude straža, čisto da budemo sigurni?!-
-Okej…-
-Ja imam slamke za izvlačenje kao i obično.- nasmejano je rekao Mark.
-Opet slamke?! Ali meni se ne stražari…- snuždeno je rekao Antonio.
-Ma ajde… Nisi toliki maler!- rekla je Melisa. Mark im je ispružio grančice, i svako je izvukao svoju. -Mogu li makar da stražarim pored kreveta?- čuo se Antijev glas, ponovo je izvukao najkraću slamku.
-Definitivno nisi za kockanje….- Dodala je Natali.
-Shvatio sam to u drugom razredu kada sam se kladio sa Metjuem u tri hiljade… Plaćao sam mu sav džeparac mesec dana…-
-Okej… Evo ti ovo, za svaki slučaj.- rekla je Natali, dodavši mu nekakvu oštricu na štapu. Poput kose, ali je oštrica bila na još jednom oštrom delu.
-Ovo me ne ohrabljuje…-
-Ma ajde… Kao da će nešto da te napadne!- Natali je rekla, gurajući ga ka vratima.
-Ali zašto bi se u sobi za malu decu nalazilo ovakvo oružije?! Nema smisla!-
-Možda su i oni imali problema sa čudovištima…- sarkastično je dodala Melisa.
-Vrlo moguće, a sada sedi tu i pokušavaj da ideš u toalet što manje i što kraće moguće, okej?- Natali je rekla u šali.
-Ha ha… Ma samo vi spavajte… Ja ću sedeti ovde i čekati možda smrt… Možda i ne preživim…. Jer ću zaspati… Niko ne može da izdrži celu noć budan… Makar ne ja… Šta mislite?-
-Nećeš se izvući iz ovoga, Viouci!- Mel mu je doviknula iz kreveta.
-Hmpf… Esto es algo muy poco peligroso, ¿no?… (*Ovo je baš opasna stvarčica, zar ne? – na španskom)- nezadovoljno je rekao Antonio, prinevši šargarepu ustima, onu koju Natali nije dovršila.
/…/
-Kako si uopšte saznao za ovo mesto Metju?- upitala ga je Drea.
-Neko mi je rekao, ne sećam se ko…- Odgovorio joj je na prilično siguran način. -Nemoj da se plašiš! Ja sam tu da te zaštitim!
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:56
-Natali? Otkud ti ovde?- Upitala ju je Melisa.
-Ušli smo zajedno, vrata su se zatvorila, ti si otišla u sobu i nisi se vratila 20 minuta, za to vreme nas je nkakvo čudovište napalo, povredilo Antonia, drugo je odvelo Marka u ovu sobu, a ovo je nestalo. Onda sam previla ranu Antiju i krenula da tražim tebe i Marka. Pa sam naišla na ovu sobu. Mislim da toliko znaš.- Natali joj je odgovorila sa osmehom. Prinela je kašiku Markovim ustima. On se i dalje tresao, ali manje, jer ga je Natali nahranila i napojila.
-Neka… Ne mogu više…- Mark je rekao drhtavim glasom. Melisa i Antonio su mogli bez problema da vide da je bio izmoren.
-Mark… Je si li dobro?- uptiao ga je Antonio. Polako se kretavši ka Natali, jer je i on bio gladan.
-G-gde si našla hranu?- Začuđeno i pomalo uplašeno ju je upitala Mel. Ali nije dobila odgovor. -Natali?… Natali?! Natali Dženkins!!! Odgovori mi!- besno je viknula, ali se Natali nije ni pomerila. Samo je praznim pogledom gledala u zid.
-N-Natali?- rekao je Anti. -Um… Da li bih mogao da dobijem malo špageta? Pošto Mark više neće, a ja nisam ni doručkovao…- Izgovorio je to najumiljatijim glasom kojim je mogao. Stvarno jeste bio gladan, a i nije očekivao da će biti zaključan u ukletoj kući sa mnogo čudovišta. Ali, bez obzira što je pokušavao da bude neodoljiv, nije uspeo. Natali je i dalje gledala u zid, ne obraćajući pažnju na bilo šta što se oko nje dešava. -Um… Natali?- Ona je ustala, ostavila tanjir sa špagetama na noćni stočić, (za kojim je Anti naravno potrčao), pa je otišla do zida u koji je gledala do malopre.
-Mora da je ovde!- rekla je opipavajući zid, kao da je nešto tražila.
-Št’ m’ra d’ bud’ ‘u? (Šta mora da bude tu?)- Antonio ju je upitao, mada ga niko nije razumeo, jer su mu usta bila puna rezanaca.
-Ne pričaj punim ustima, nije kulturno, a i niko te ne rezume.-rekla je Melisa.
-A Šta treba da se nalazi na zidu?-
-Vrata! Mala vratanca, veličine kao kučeća vrata. Imaju velikim slovima napisano: Neovlašćenima ulaz zbranjen.-
-Zar ne misliš zabranjen?
-Ne, ja… Mislim, osoba koja je to pisala je sigurno bila mala.- rekla je zbunjeno.
-Šta ti?- sumnjičavo ju je upitala Melisa.
-Šta ja?-
-Rekla si Ne, ja…!-
-Samo sam se malo zbunila…- odgovorila joj je pomalo drhtavim glasom.-T-to je s-s-samo bio l-lap-lapsu-sus.- i suze su krenule da joj se slivaju niz lice. -Nisam htela! Morala sam da napravim grešku!… M-Morala sam…-
-K’sten”k’a!(Kastrenjikova!)-Uzviknuo je Antonio, gutajući poslednju kašiku špageta. -Imaj malo saosećanja! Nije ona kriva što smo ovde!-
-Nisam ni rekla da je kriva, samo nešto krije od nas!- Antonio je otrčao do Natali i zagrlio je, da bi prestala da plače, ali se ona još više rasplakala.
-Mora da bude ovde! Uvek je…- i pogledala je na plafon-…Uvek je bilo tu! Eno ga! Ali…-
-Ali kako da se popnemo?-rekao je Mark ustavši. – Napokon mogu da ustanem. Sada kada smo taj problem rešili, zašto moramo da odemo gore?-
-Z-zato što nam t-tamo čudovišta ništa ne mogu!-
-Otkud ti to znaš?-
-Um… T-tu sam se sakrila kad sam bežala od čudovišta i…. Savršeno je mesto za skrivanje! Mala sobica sa 9 postelja! Taman da prenoćimo!-
-Što bi smo sad ulazili da prenoćimo? Ovde smo najviše sat vremena!- Upitao je Antonio, prišavši prozoru, sada samo državši Natali za ruku. K-kako da je napolju već noć?!-
-Vreme brzo prolazi kad se zabavljaš… Pa možda prolazi još brže kad bežiš za život?…- Sarkastično je rekla Melisa.-Možda je napolju samo mračno…-
-N-ne! Pogledaj! Vidiš Mesec? Nema šanse da se Mesec nalazi na nebu po podne! Možda ujutru, ali popodne ne!-
-Okeeej… Ovo je zvanično čudno…- rekao je Mark. -Zakleo bih se da je tek 2 posle podne…. A na satu mi piše da je… tek deset? Ali došli smo ovde u jedan?!-
-Meni na satu piše da je oko 5 posle podne…- Rekla je Melisa.
-Meni 1, uveče.- Dodala je Natali.
-Meni…- Rekao je Antonio, gledajući na prazan zglob.-Ja nemam sat? Ali… Imao sam ga kad sam došao?! Znam da sam ga imao! Natali me je podsetila da ga ponesem!-
-Pa… Kad si umro… Imao si sat?!- rekla je Melisa zbunjeno, pokušavajući da se seti kad ga je zatekla mrtvog.
-Kad sam umro?! Šta to treba da znači?!-
-Pa… Kad sam ušla u onu sobu, ti si ležao mrtav… Pokušavala sam sve da te vratim u život i…. Sećam se da sam ti u jednom trenutku valjda proveravala puls, na levoj ruci, ali sam prešla na desnu, jer mi je tvoj sat smetao… Valjda…-
-Ali… Imao sam puls, jer tako?!-
-N-ne…-
-Ali, ja se sećam da sam bio u sobi, sedeo sam na podu i ti si ušla i odjednom pala na pod, počevši da plačeš. Pa sam te pitao: Zašto plačeš Belleza?(*lepoto na španskom), a ti si se okrenula i začuđeno me pogledala…-
-Da… Kad sam videla da nema šanse da te vratim u život… Okrenula sam se, ali sam pala, i krenula da plačem, zato što te više nema, a onda si se odjednom pojavio iza mene živ, sa nekakvom majcom omotanom oko ramena… -
-K-kako? Ja znam da me je Natali tamo ostavila… Znam da nikad nisam umro?!-
-N-ne znam… Zašto sve pitaš mene? Natali je ta koja te je tamo ostavila!-
-Ostavila si me živog, zar ne?- Rekao je okrenuvši se ka drugarici, koju je i dalje držao za ruku.
-D-da… J-jesam…-
-Da li je ovo toliko bitna konverzacija?- Uskočio je Mark.
-DA!- svi su uzviknuli.
-Ali, da li može da sačeka nekoliko sekundi, dok saznamo kako da se popnemo gore?!-
-Pa… A da… Postavimo krevet uspravno, a stočić pored njega? Tako bi bilo kao nekakve male stepenice?- rekla je Natali.
-Okej… Ali ko može da podigne bračni krevet?-upitao je Mark.-Ja ne mogu… Ja sam i dalje iznemogao…-
-Ti ne bi mogao, ni da si bio savršeno odmoran… Ja i Antonio ćemo da ga podignemo.- rekla je Melisa.
-Da li moram?- Upitao je Antonio, poput malog deteeteta, a ne 16- ogodišnjeg dečaka.
-Da. Moramo.-
-Okeeeeej….- Odgovorio joj je smoreno. Prišli su krevetu, svako je otišao na jedan kraj, i polako, ali sigurno su ga podigli, pa okrenuli. -Neće moći da stoji… Neko će morati da ga pridržava, dok se drugi penju… Nisam ja!-
-Šta nisi ti?-
-Kad sam rekao Nisam ja, osigurao sam da ja ne moram da ga pridržavam.-
-To smo radili u trećem razredu!- Usprotivila se Melisa.
-Možda, ali i dalje važi.-
-Ne važi. Izvlačićemo slamke.- rekao je Mark.
-Gde ćemo naći slamke?-
-Ostale su mi neke grančice u džepu.-
-Odakle su ti ostale?- začuđeno je upitao Antonio.
-Kad si ti smirivao Natali, ja sam čupkao neke grančice iz dosade.-
-Zanimljiv hobi…-
-Ha ha… Ali se isplatilo!- I ispružio im je četiri grančice. Svi su izvukli jednu, ali je najkraću dobio Antonio.
-Nije fer! Ja sam rekao Nisam ja!- Antonio je uzviknuo, da bi se izvukao iz držanja kreveta.
-Izvukao si slamku! Žao nam je!- nasmejala se Natali- Samo si izrazito loše sreće u kocki! Mogla sam da pretpostavim da ćeš ti da dobiješ najkraću slamku!-
-Pa… Onda je ovo bila nameštaljka!-
-Nije, Anti, ali ako ti nešto znači, ko nema sreće u kocki, ima u ljubavi.- rekla je Natali, stegnuvši njegovu ruku malo jače, da bi ga podsetila da je još uvek drži za ruku. Na šta je Antonio samo pocrveneo.
-Ako ste završili sa ovime, Antonio mora da drži krevet.- rekla je Mel.
-Z-završili sa č-čime?-Anti ju je pitao, pocrvenevši još više.
-Ma, očigledno je da se sviđate jedno drugom, ali sada imamo bitnija posla!- Antonio je pridržao krevet dok su se svi popeli, pa je došao red i na njega. Kad je pustio krevet, on je pao.
-Ljudi?! Kako da se ja popnem?!- upitao je pomalo uspaničeno.
Čuli su se koraci. Ne ljudski, već koraci nečeg izrazito većeg i opasnijeg. Spori koraci su se promenili u brže, pa u trčanje. Antonio nije imao vremena za gubljenje, morao je da se popne za nekoliko sekundi, ili će ovaj put stvarno poginuti.
-Rápido! Ese monstruo se acerca! Melisa, dame tus manos! (*Brzo! Ono čudovište dolazi! Melisa, daj mi ruke! – na Španskom).
-Šta?!-Melisa ga je začuđeno upitala. Ona nije mogla da čuje korake, ali je videla da neka opasnost dolazi, jer je Antonio počeo da priča Španski. -Brzo, daj mi ruke!- I ispružila mu ih je. On se brzo popeo na noćni stočić, u hvtio je za ruke i brzo se nekako uvukao kroz mala vrata na plafonu, iste sekunde kad su se vrata sobe otvorila. Natali je brzo zatvorila vratanca i upalila svetla, koja su osvetlila celu sobu.
-Ovo… je savršeno!-uzviknuo je Mark.
-Ušli smo zajedno, vrata su se zatvorila, ti si otišla u sobu i nisi se vratila 20 minuta, za to vreme nas je nkakvo čudovište napalo, povredilo Antonia, drugo je odvelo Marka u ovu sobu, a ovo je nestalo. Onda sam previla ranu Antiju i krenula da tražim tebe i Marka. Pa sam naišla na ovu sobu. Mislim da toliko znaš.- Natali joj je odgovorila sa osmehom. Prinela je kašiku Markovim ustima. On se i dalje tresao, ali manje, jer ga je Natali nahranila i napojila.
-Neka… Ne mogu više…- Mark je rekao drhtavim glasom. Melisa i Antonio su mogli bez problema da vide da je bio izmoren.
-Mark… Je si li dobro?- uptiao ga je Antonio. Polako se kretavši ka Natali, jer je i on bio gladan.
-G-gde si našla hranu?- Začuđeno i pomalo uplašeno ju je upitala Mel. Ali nije dobila odgovor. -Natali?… Natali?! Natali Dženkins!!! Odgovori mi!- besno je viknula, ali se Natali nije ni pomerila. Samo je praznim pogledom gledala u zid.
-N-Natali?- rekao je Anti. -Um… Da li bih mogao da dobijem malo špageta? Pošto Mark više neće, a ja nisam ni doručkovao…- Izgovorio je to najumiljatijim glasom kojim je mogao. Stvarno jeste bio gladan, a i nije očekivao da će biti zaključan u ukletoj kući sa mnogo čudovišta. Ali, bez obzira što je pokušavao da bude neodoljiv, nije uspeo. Natali je i dalje gledala u zid, ne obraćajući pažnju na bilo šta što se oko nje dešava. -Um… Natali?- Ona je ustala, ostavila tanjir sa špagetama na noćni stočić, (za kojim je Anti naravno potrčao), pa je otišla do zida u koji je gledala do malopre.
-Mora da je ovde!- rekla je opipavajući zid, kao da je nešto tražila.
-Št’ m’ra d’ bud’ ‘u? (Šta mora da bude tu?)- Antonio ju je upitao, mada ga niko nije razumeo, jer su mu usta bila puna rezanaca.
-Ne pričaj punim ustima, nije kulturno, a i niko te ne rezume.-rekla je Melisa.
-A Šta treba da se nalazi na zidu?-
-Vrata! Mala vratanca, veličine kao kučeća vrata. Imaju velikim slovima napisano: Neovlašćenima ulaz zbranjen.-
-Zar ne misliš zabranjen?
-Ne, ja… Mislim, osoba koja je to pisala je sigurno bila mala.- rekla je zbunjeno.
-Šta ti?- sumnjičavo ju je upitala Melisa.
-Šta ja?-
-Rekla si Ne, ja…!-
-Samo sam se malo zbunila…- odgovorila joj je pomalo drhtavim glasom.-T-to je s-s-samo bio l-lap-lapsu-sus.- i suze su krenule da joj se slivaju niz lice. -Nisam htela! Morala sam da napravim grešku!… M-Morala sam…-
-K’sten”k’a!(Kastrenjikova!)-Uzviknuo je Antonio, gutajući poslednju kašiku špageta. -Imaj malo saosećanja! Nije ona kriva što smo ovde!-
-Nisam ni rekla da je kriva, samo nešto krije od nas!- Antonio je otrčao do Natali i zagrlio je, da bi prestala da plače, ali se ona još više rasplakala.
-Mora da bude ovde! Uvek je…- i pogledala je na plafon-…Uvek je bilo tu! Eno ga! Ali…-
-Ali kako da se popnemo?-rekao je Mark ustavši. – Napokon mogu da ustanem. Sada kada smo taj problem rešili, zašto moramo da odemo gore?-
-Z-zato što nam t-tamo čudovišta ništa ne mogu!-
-Otkud ti to znaš?-
-Um… T-tu sam se sakrila kad sam bežala od čudovišta i…. Savršeno je mesto za skrivanje! Mala sobica sa 9 postelja! Taman da prenoćimo!-
-Što bi smo sad ulazili da prenoćimo? Ovde smo najviše sat vremena!- Upitao je Antonio, prišavši prozoru, sada samo državši Natali za ruku. K-kako da je napolju već noć?!-
-Vreme brzo prolazi kad se zabavljaš… Pa možda prolazi još brže kad bežiš za život?…- Sarkastično je rekla Melisa.-Možda je napolju samo mračno…-
-N-ne! Pogledaj! Vidiš Mesec? Nema šanse da se Mesec nalazi na nebu po podne! Možda ujutru, ali popodne ne!-
-Okeeej… Ovo je zvanično čudno…- rekao je Mark. -Zakleo bih se da je tek 2 posle podne…. A na satu mi piše da je… tek deset? Ali došli smo ovde u jedan?!-
-Meni na satu piše da je oko 5 posle podne…- Rekla je Melisa.
-Meni 1, uveče.- Dodala je Natali.
-Meni…- Rekao je Antonio, gledajući na prazan zglob.-Ja nemam sat? Ali… Imao sam ga kad sam došao?! Znam da sam ga imao! Natali me je podsetila da ga ponesem!-
-Pa… Kad si umro… Imao si sat?!- rekla je Melisa zbunjeno, pokušavajući da se seti kad ga je zatekla mrtvog.
-Kad sam umro?! Šta to treba da znači?!-
-Pa… Kad sam ušla u onu sobu, ti si ležao mrtav… Pokušavala sam sve da te vratim u život i…. Sećam se da sam ti u jednom trenutku valjda proveravala puls, na levoj ruci, ali sam prešla na desnu, jer mi je tvoj sat smetao… Valjda…-
-Ali… Imao sam puls, jer tako?!-
-N-ne…-
-Ali, ja se sećam da sam bio u sobi, sedeo sam na podu i ti si ušla i odjednom pala na pod, počevši da plačeš. Pa sam te pitao: Zašto plačeš Belleza?(*lepoto na španskom), a ti si se okrenula i začuđeno me pogledala…-
-Da… Kad sam videla da nema šanse da te vratim u život… Okrenula sam se, ali sam pala, i krenula da plačem, zato što te više nema, a onda si se odjednom pojavio iza mene živ, sa nekakvom majcom omotanom oko ramena… -
-K-kako? Ja znam da me je Natali tamo ostavila… Znam da nikad nisam umro?!-
-N-ne znam… Zašto sve pitaš mene? Natali je ta koja te je tamo ostavila!-
-Ostavila si me živog, zar ne?- Rekao je okrenuvši se ka drugarici, koju je i dalje držao za ruku.
-D-da… J-jesam…-
-Da li je ovo toliko bitna konverzacija?- Uskočio je Mark.
-DA!- svi su uzviknuli.
-Ali, da li može da sačeka nekoliko sekundi, dok saznamo kako da se popnemo gore?!-
-Pa… A da… Postavimo krevet uspravno, a stočić pored njega? Tako bi bilo kao nekakve male stepenice?- rekla je Natali.
-Okej… Ali ko može da podigne bračni krevet?-upitao je Mark.-Ja ne mogu… Ja sam i dalje iznemogao…-
-Ti ne bi mogao, ni da si bio savršeno odmoran… Ja i Antonio ćemo da ga podignemo.- rekla je Melisa.
-Da li moram?- Upitao je Antonio, poput malog deteeteta, a ne 16- ogodišnjeg dečaka.
-Da. Moramo.-
-Okeeeeej….- Odgovorio joj je smoreno. Prišli su krevetu, svako je otišao na jedan kraj, i polako, ali sigurno su ga podigli, pa okrenuli. -Neće moći da stoji… Neko će morati da ga pridržava, dok se drugi penju… Nisam ja!-
-Šta nisi ti?-
-Kad sam rekao Nisam ja, osigurao sam da ja ne moram da ga pridržavam.-
-To smo radili u trećem razredu!- Usprotivila se Melisa.
-Možda, ali i dalje važi.-
-Ne važi. Izvlačićemo slamke.- rekao je Mark.
-Gde ćemo naći slamke?-
-Ostale su mi neke grančice u džepu.-
-Odakle su ti ostale?- začuđeno je upitao Antonio.
-Kad si ti smirivao Natali, ja sam čupkao neke grančice iz dosade.-
-Zanimljiv hobi…-
-Ha ha… Ali se isplatilo!- I ispružio im je četiri grančice. Svi su izvukli jednu, ali je najkraću dobio Antonio.
-Nije fer! Ja sam rekao Nisam ja!- Antonio je uzviknuo, da bi se izvukao iz držanja kreveta.
-Izvukao si slamku! Žao nam je!- nasmejala se Natali- Samo si izrazito loše sreće u kocki! Mogla sam da pretpostavim da ćeš ti da dobiješ najkraću slamku!-
-Pa… Onda je ovo bila nameštaljka!-
-Nije, Anti, ali ako ti nešto znači, ko nema sreće u kocki, ima u ljubavi.- rekla je Natali, stegnuvši njegovu ruku malo jače, da bi ga podsetila da je još uvek drži za ruku. Na šta je Antonio samo pocrveneo.
-Ako ste završili sa ovime, Antonio mora da drži krevet.- rekla je Mel.
-Z-završili sa č-čime?-Anti ju je pitao, pocrvenevši još više.
-Ma, očigledno je da se sviđate jedno drugom, ali sada imamo bitnija posla!- Antonio je pridržao krevet dok su se svi popeli, pa je došao red i na njega. Kad je pustio krevet, on je pao.
-Ljudi?! Kako da se ja popnem?!- upitao je pomalo uspaničeno.
Čuli su se koraci. Ne ljudski, već koraci nečeg izrazito većeg i opasnijeg. Spori koraci su se promenili u brže, pa u trčanje. Antonio nije imao vremena za gubljenje, morao je da se popne za nekoliko sekundi, ili će ovaj put stvarno poginuti.
-Rápido! Ese monstruo se acerca! Melisa, dame tus manos! (*Brzo! Ono čudovište dolazi! Melisa, daj mi ruke! – na Španskom).
-Šta?!-Melisa ga je začuđeno upitala. Ona nije mogla da čuje korake, ali je videla da neka opasnost dolazi, jer je Antonio počeo da priča Španski. -Brzo, daj mi ruke!- I ispružila mu ih je. On se brzo popeo na noćni stočić, u hvtio je za ruke i brzo se nekako uvukao kroz mala vrata na plafonu, iste sekunde kad su se vrata sobe otvorila. Natali je brzo zatvorila vratanca i upalila svetla, koja su osvetlila celu sobu.
-Ovo… je savršeno!-uzviknuo je Mark.
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:54
-Fju…- Mel je rekla kako je ustajala. -Idem do Marka…- I izašla je iz toaleta, da bi ponovo čula zvuke iz iste sobe kao i pre, ali nakon Markove priče o čudovištu, nije bila sigurna da li želi da uđe. -Možda će me napasti… Bolje da odem do Marka, on je gore nezaštićen… Ali… Šta ako je to Antonio, ili možda Nata?… Moram da vidim, pa ću da bežim ako je Stvor…- Duboko je udahnula, ali se previše plašila kako bi ušla. Ruke su joj se tresle, vilica joj je drhtala i kolena su joj klecala. -Ne želim da uđem… Ali želim… Da li to upšte ima smisla?- Pitala se, ali se tada setila da je to vec negde čula.-Ah… Da, o tome mora da je Natali pričala pre ulaska ovde… Ne želi da uđe, jer se plaši, ali mora, jer zna da postoji šansa da će se nešto loše desiti, ako ne uđe… Ali… U mom primeru, ako ne uđem, mogu da ostavim Antija ili nju da umru, a u njenom… Ne znam, kako je to bilo u njenom primeru… Uf… Okej, ulazim na tri. Jedan… Dva… Tr-Dva i po…- Duboko je udahnula i zatvorila oči-Tri!- i utrčala je, zamalo razvalivši vrata silom kojom ih je otvorila. Na njenu sreću, nije bilo nikakvog čudovišta. Makar ne vidljivog. Ispred nje je na krevetu ležao njen zelenooki drug, rame mu je bilo prekriveno krvlju. Prišla mu je, pogledala ga, i videla potpuno drugačiji prizor nego sa Markom. Anti se nije tresao, uopšte se nije tresao, nije ni disao. -An…Anti!- uspaničeno je uzviknula.-M-molim te mi reci da dišeš!- Ali nije bilo nikakvog odgovora, pa je pokušala da mu da veštačko disanje, ali nakon više pokušaja, videlo se da ništa ne radi. Antonio je bio mrtav. -Anti! Anti ne ostavljaj nas! Misli na mene, Marka, Natali! Nećemo preživeti bez tebe! Nas dvoje ne umemo sa Natali… Molim te! Slušaj me, Antonio Viouci! Ne… Ne ostavljaj nas…- vikala je na njegovo telo sa suzama u očima. Ustala je, da ode po Marka. Nije htela da i njega izgubi. Okrenula se ka vratima, na peti, kao što je imala naviku, ali se sad okrećući srušila na pod, i krenula da plače. Poed njenog jecanja se čuo muški glas. Ne baš toliko muški, već glas dečaka koji je bio u pubertetu i mutirao.
- Zašto plačeš Belleza?(*lepoto-Španski)- I ona se okrenula, iznenađena, jer nije očekivala da će više ikada čuti njegov glas. Ispred nje se nalazio Antonio.
-Viouci! Ali kako?!- rekla je gledajući u njega svojim svetlo plavim očima, ne verovaći da se on nalazi ispred nje.
-Šta kako, Kastrenjikova?- upitao ju je začiđen njenim pitanjem.
-Z-zar nisi mrtav?!… Ležao si tamo malopre… Nisi disao i…-rekla je, ali je tad primetila njegovo rame. -I… I nisi imao to zavijeno oko ramena!- uzviknula je, pokazivajući prstom na stau belu košulju zavijenu oko rane na ramenu.
-Šta? Ovo? To mi je Natali vezala oko ramena kad je čudovište nestalo… To je njena stara košulja. Ne znam zašto li ju je uopšte i nosila u torbi, ali se isplatilo!-
-Znači čudovište nije napalo Natu?-
-Ne, nestalo je… Ja sam mislio da je otišlo za Markom, kad je on pobegao uz stepenice…-
-Nije pobegao, neki nevidljivi stvor ga je povukao…-
-Ima smisla…- rekao je, nasmešivši joj se i zakolutavši istovremeno. Mel se na to nasmejala.
-Uvek imaš pravu šalu spremnu!- I on joj je pomogao da ustane. Kad je bila na nogama, stala je istred njega, i prvo je primetila da je za glavu i po niža od njega, što ju je podsetilo da je niska, ali je onda shvatila da je to on. Živ i ispred nje. Pa mu je skočila u zagrljaj, viknuvši -Ne znam kako si živ, ali trenutno je svet postao lepše mesto! Makar moj…- i pocrvenela je. Nije to htela da kaže, htela je da mu kaže kako joj je nedostajao, kako ne veruje da je živ, ali joj je ovo izašlo iz usta.-N-nisam tako mislila!-rekla je, izvlačivši se iz Antijevog zagrljaja-H-htela s-sam…-
-U redu je… Znam šta si mislila… Ali, bez obzira na to šta si mislila, moraš da me zagrliš!- Mel je na to zakolutala očima i zagrlila ga.
-Okej… Ali samo jedan!-
-Samo jedan abrazo(*zagrljaj-Španski) od prijatelja je dovoljan! Ustvari nije… Trebaće mi i jedan od Marka! Kad smo već na njemu, gde je Larfs?-
-Prekini više sa Španskim! I zamalo da zaboravim na njega!- rekla je udarivši se po licu – Da li slučajno imaš vode?-
-Okeeej… I da, imam četiri flašice spremne. Jedna za svakog…-
-Odlično! Brzo! Moramo da požurimo na prvi sprat! I ne želim da ostanem ovde, u prizemlju… Ne vezuju me lepa sećanja…-
-Okeeeej…-Antonio je rekao začuđeno.-A šta je sa Dženkinsovom?-
-Kao prvo, čim damo Marku vodu, krećemo da tražimo nju.-
-A kao drugo?-
-Kao drugo, prekini da nas sve zoveš po prezimenima, Viouci!-
-Važi, Kastrenjikova.- rekao joj je u šali, pa su oboje krenuli gore.-Auf…-rekao je, stavivši ruku na rame.
-Da li možeš da hodaš?-
-Ma… Mogu… Ako mogu da dobijem zagrljaj od Melise Kastrenjik, onda mogu sve…-
-Ha, ha… Sada idemo gore!- I oboje su potrčali uz stepenice, Melisa bez problema, a Anti malo teže. Mel se činilo da će je u svakoj sobi čekati neko iznenađenje, pa tako i u ovoj.
-Natali!- Čuo se srećan uzvik malog zelenookog Španca, kad je ugledao svoju drugaricu pored Marka.
- Zašto plačeš Belleza?(*lepoto-Španski)- I ona se okrenula, iznenađena, jer nije očekivala da će više ikada čuti njegov glas. Ispred nje se nalazio Antonio.
-Viouci! Ali kako?!- rekla je gledajući u njega svojim svetlo plavim očima, ne verovaći da se on nalazi ispred nje.
-Šta kako, Kastrenjikova?- upitao ju je začiđen njenim pitanjem.
-Z-zar nisi mrtav?!… Ležao si tamo malopre… Nisi disao i…-rekla je, ali je tad primetila njegovo rame. -I… I nisi imao to zavijeno oko ramena!- uzviknula je, pokazivajući prstom na stau belu košulju zavijenu oko rane na ramenu.
-Šta? Ovo? To mi je Natali vezala oko ramena kad je čudovište nestalo… To je njena stara košulja. Ne znam zašto li ju je uopšte i nosila u torbi, ali se isplatilo!-
-Znači čudovište nije napalo Natu?-
-Ne, nestalo je… Ja sam mislio da je otišlo za Markom, kad je on pobegao uz stepenice…-
-Nije pobegao, neki nevidljivi stvor ga je povukao…-
-Ima smisla…- rekao je, nasmešivši joj se i zakolutavši istovremeno. Mel se na to nasmejala.
-Uvek imaš pravu šalu spremnu!- I on joj je pomogao da ustane. Kad je bila na nogama, stala je istred njega, i prvo je primetila da je za glavu i po niža od njega, što ju je podsetilo da je niska, ali je onda shvatila da je to on. Živ i ispred nje. Pa mu je skočila u zagrljaj, viknuvši -Ne znam kako si živ, ali trenutno je svet postao lepše mesto! Makar moj…- i pocrvenela je. Nije to htela da kaže, htela je da mu kaže kako joj je nedostajao, kako ne veruje da je živ, ali joj je ovo izašlo iz usta.-N-nisam tako mislila!-rekla je, izvlačivši se iz Antijevog zagrljaja-H-htela s-sam…-
-U redu je… Znam šta si mislila… Ali, bez obzira na to šta si mislila, moraš da me zagrliš!- Mel je na to zakolutala očima i zagrlila ga.
-Okej… Ali samo jedan!-
-Samo jedan abrazo(*zagrljaj-Španski) od prijatelja je dovoljan! Ustvari nije… Trebaće mi i jedan od Marka! Kad smo već na njemu, gde je Larfs?-
-Prekini više sa Španskim! I zamalo da zaboravim na njega!- rekla je udarivši se po licu – Da li slučajno imaš vode?-
-Okeeej… I da, imam četiri flašice spremne. Jedna za svakog…-
-Odlično! Brzo! Moramo da požurimo na prvi sprat! I ne želim da ostanem ovde, u prizemlju… Ne vezuju me lepa sećanja…-
-Okeeeej…-Antonio je rekao začuđeno.-A šta je sa Dženkinsovom?-
-Kao prvo, čim damo Marku vodu, krećemo da tražimo nju.-
-A kao drugo?-
-Kao drugo, prekini da nas sve zoveš po prezimenima, Viouci!-
-Važi, Kastrenjikova.- rekao joj je u šali, pa su oboje krenuli gore.-Auf…-rekao je, stavivši ruku na rame.
-Da li možeš da hodaš?-
-Ma… Mogu… Ako mogu da dobijem zagrljaj od Melise Kastrenjik, onda mogu sve…-
-Ha, ha… Sada idemo gore!- I oboje su potrčali uz stepenice, Melisa bez problema, a Anti malo teže. Mel se činilo da će je u svakoj sobi čekati neko iznenađenje, pa tako i u ovoj.
-Natali!- Čuo se srećan uzvik malog zelenookog Španca, kad je ugledao svoju drugaricu pored Marka.
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:46
-Idem da ih potražim…- rekla je Mel, osvrćući se oko sebe, da bi bila sigurna da je u pravoj sobi. I sigurno se sada nalazila u antreu. -Ovde sam ih ostavila…Čekaj… Možda su…- rekla je pokušavši da otvori vrata. Mislila je da su možda uspeli da ih otvore i da su izašli, jer je Natali trebalo malo vazduha. -C… Nisu…- Shvatila je kad se vrata nisu ni pomerila, kao ni prvi put. Polako se, nervoznim korakom, unazad, odšunjala do ogledala. Namestila je crne šiške u stranu, kao i obično, pritegnula kike i razmišljala je kako da se ošiša i ofarba kad izadju. Trenutno je imala dugačku ravnu kosu, vezanu u dva repa, jedan crne, a drugi plave, kao što joj je prirodno. Imala je kratke šiške, ofarbane u crno, a teme joj je bilo plavo, sa malom crnom šarom munje iznad levog uha. -Pih, možda crno-roze sledeći put?- zapitala se, skrenuvši pogled u stranu, u pravcu kuhinje. -Pa… Sad ne moram da se žurim, nema Natali…. Kad bolje razmislim, zašto li ih uopšte nema? Ma… Sigurno su nešto čuli, pa su se uplašili i razbežali… Nadam se da nisu toliko glupi, da ne ostanu zajedno…- rekla je, gledavši u onu staru fotelju od pre, iz koje je sada virio samo jedan feder.-Č-čekaj! Zar nije bilo tri?! Š-šta se ovde događa?!- viknula je uspaničeno.-Ljudi! Mark! Natali!- viknula je u nadi da će je čuti, ali se ništa nije čulo-Ant…onio…-rekla je, gubivši nadu. -Možda da se malo osvežim…- odšetala je do česme, ali, ništa nije izlazilo, samo se čuo neki čudan zvuk, kao da voda kaplje. Pomislila je da možda nešto nije u redu sa cevima, ispod česme, pa je otvorila mali ormarić ispod sudopere, da bi bila užasnuta sa time što je videla. -K-k-krv?- rekla je, uplašeno. Ruke su joj se tresle i cvokotala je, plašeći se da je crvena tečnost koja kaplje sa cevi česme krv. Duboko je udahnula i, čim se malo smirila, stavila je prst pod mlaz crvene tečnosti, koja više nije kapljala, već lila. Crveni prst je prinela ustima, i polizala ga.-Da, to je… Krv…- prepoznala je po tome što je, kad je bila mala, a isekla se, uvek polizala prst. Ustala je, zatvorila ormar i krenula iz sobe nazad u antre. Kad je načinila dva koraka, okrenula se i videla baricu krvi, oko ormarića ispod sudopere. Udahnula je i zatvorila oči, pokušavajući da ostane hrabra. Izašla je, nadajući se da neće morati da se vraća.
Sledeća soba je bila toalet. Vrlo mala prostorija, samo WC-šolja i lavabo. -Hm… Možda se ljudi ovde nisu kupali?- šalila se na račun prošlih vlasnika kuće, ne znajući da ih poznaje. -Da li ovde česma radi?- i uradila je isto što je i u kuhinji, ali ovaj put se ništa nije dogodilo. Nije bilo vode, ali nije bilo ni krvi. Skrenula je pogled ka WC-šolji.-Pa… Nisam toliko radoznala…- I krenula je napolje, ka sledećoj sobi, ali, čim je otvorila vrata i provirila glavom, videla je da su se vrata sobe preko puta kuhinje zatvorila. -Sigurno su oni!- uzviknula je srećno, i potrčala ka vratima. Ali, kad ih je otvorila, nikoga nije bilo. -K-kako? V-videla sam da su se zatvorila! A n-nema gde da se ode odavde… Kako?- I preplašeno je rekla, krećući se unazad. Okrenula se na peti i potrčala ka stepenicama, nije htela da bude na ovom spratu. Ni u ovoj kući. Samo je htela da nađe svoje prijatelje i da zajedno odu iz ovog košmara.
Kako se popela uz stepenice, uletela je u prvu prostoriju koju je našla. To je bilo nešto poput spavaće sobe – bračni krevet i noćni stočić. Sa druge strane sobe su se nalazila mala vrata, malo veća od psećih vratanca, ali istog modela. Pored njih je, licem okrenut ka zidu, sklipčano ležao Mark. Melisa je prvo razmišljala da li je uopšte živ, ali kad mu je prišla, videla je da se trese, a mrtva osoba to ne bi mogla da uradi. -M-Mark!- uzviknula je srećno što ga je našla. On se brzo okrenuo, i uplašeno otpuzao do ćoška sobe, gde se sklupčao od straha. Nije uspeo da prepozna Mel. -N-nemoj da me povrediš! M-molim te! Mol-molim te d-da me ne pov-vrediš!- -M-Mark? Zar me ne prepoznaješ? To sam ja, Melisa Kastrenjik! Kastrenjikova! Mel! K-kako me ne znaš? Idemo u isti razred, prvi srednje… Mark…- -N-ne prepoznajem te… Znači… Zovem se Mark?- -Ne znaš kako se zoveš? Da li se to ti šališ samnom?… To je ista šala koju sam ja probala na nastavnici… Nije tada upalila… Pa neće ni sada!- Mark je samo čučao u ćošku sobe i začuđeno gledao u Melisu. Nije se sećao šale na nastavnici, ni u koju školu ide, kako je došao ovde, ko je Melisa Kastrenjik. Ni ko je on sam. -S-sigurno se makar sećaš kad si se ono sapleo u trećem osnovne! Niko ti nije dozvolio da to zaboraviš dve godine!- Mark je samo užno pogledao u Mel i odmahnuo glavom. -Ne sećam se… Ničega se ne sećam! Samo d-da me je neko čudovište napalo i…- -Čudovište?- -Da… Odjednom je skočilo ispred mene, neke pegave devojke sa dugom ravnom crnom kosom koja je histerično plakala i udarala rukama po nekom visokom dečku sa zelenim očima vičući nešto kao-Ne, moramo da idemo! Biće prekasno! Brzo!-… Činilo mi se da se ni taj tip nije ničega sećao, ali devojka sigurno jeste… Onda je došao taj stvor i napao nas. Prvo je napao devojku, ali ju je onaj dečko- -Ona se zove Natali Dženkins, a on Antonio Viouci, i oni su ti prijatelji- -Stvarno? Epa Antonio ju je zaštitio. Stao je ispred nje i primio udarac. Čini mi se da ga je jako povredilo… Pao je i ja sam otrčao da mu pomognem, ali je devojka viknula da bežim, da odem po neku Mel, koja si ti…- -Da…- I ja nisam hteo i ona me je besno pogledala i čudovište me je bacilo uz stepenice, pa sam krenuo natrag, a Natali je uzviknula da ne dolazim, ali nisam hteo da je slušam, ali me je nešto guralo gore, poput nekog nevidljivog stvora. Stavilo mi je ruku preko usta… Makar se nadam da je ruka… I nisam mogao da dišem… Odvuklo me je ovde i ostavilo… Nisam mogao da se pomeram neko vreme i… Pa… i dalje ne mogu… Mogu malo, ali ne dovoljno… Mnogo sam žedan, da li bi mogla da mi doneseš malo vode, ima toalet u prizemlju.- -Ali… Česma ne radi u prizemlju… A iz kuhinjske sudopere izlazi…- I tu je stala. Nije htela da ga i dalje plaši, pošto se do sada tresao dok je sve govorio. -Šta?- -Ništa… Ništa nije izlazilo iz česme…- -Ali izlazilo je kad sam ja bio dole… I Anti je pio vode samnom- -Kako se sećaš njegovog nadimka?- -Ne znam, ali mi se sećanje polako vraća…- -T-to je dobro! Idem dole, da vidim da li i… Čekaj… Kad ste ti Anti stigli da pijete vode? Ako vas je taj stvor napao? I ako si bio ovde? Ja sam u kuhinji bila čitavih 10 sekundi? Bila bih manje, ali sam stala u polomljeni tanjir…- -Govorim istinu! I za sve to vreme sam i pokušavao da polomim prozor!- -To bi objasnilo polomljenu vazu…- -N-ne… Pokušao sam da ga polomim sa nečime sličnim maču… Kao sekira… Niko nije dirao nikakvu vazu…- -Bila je polomljena kad sam se vratila iz sobe!… Nešto se čudno dešava ovde! Idem da vidim šta je sa česmom, pa se vraćam, nadam se sa vodom…- I stavila mu je ruku na čelo, da vidi da li ima temperaturu, jer se tako ponašao, tresao se, teško je disao i bio je bled u licu. -Nemaš temperaturu… Odmah se vraćam, budi tu!- -Okej…- I ustala je, okrenula se na peti i brzim korakom otišla u prizemlje.
Kad je stigla u antre, na podu je videla mrlju krvi. -Nadam se da je Anti dobro…- rekla je pažljivo je posmatrajući. Razmišljala je da je čudovište brzo napalo Natali, nakon što je Anti pao, ali ima samo njegovih otisaka… Samo njegove krvi. Otišla je do toaleta, pustila česmu da teče, ali ništa nije izlazilo, samo je ponovo čula onaj strašan zvuk kapljanja, kao i u kuhinji, pa ju je brzo zatvorila. Sela je na pod, razmišljala šta će dalje da radi, ali joj ništa nije palo na pamet… Pogledala je u lavabo, i pitala se šta prouzrokuje krv da teče iz česme, ali, to naravno nije uspela da otkrije. -Izgleda da će Mark ostati žedan…- i skrenula je pogled ka WC-šolji. -Pa… I to je voda.-našalila se Mel, pitajući se zašto li su uopšte poslišali Metjua da dođu ovamo. -E… Metju… Nadam se da ste vi bolje prošli kad ste bili ovde dva sata pre nas…-
Sledeća soba je bila toalet. Vrlo mala prostorija, samo WC-šolja i lavabo. -Hm… Možda se ljudi ovde nisu kupali?- šalila se na račun prošlih vlasnika kuće, ne znajući da ih poznaje. -Da li ovde česma radi?- i uradila je isto što je i u kuhinji, ali ovaj put se ništa nije dogodilo. Nije bilo vode, ali nije bilo ni krvi. Skrenula je pogled ka WC-šolji.-Pa… Nisam toliko radoznala…- I krenula je napolje, ka sledećoj sobi, ali, čim je otvorila vrata i provirila glavom, videla je da su se vrata sobe preko puta kuhinje zatvorila. -Sigurno su oni!- uzviknula je srećno, i potrčala ka vratima. Ali, kad ih je otvorila, nikoga nije bilo. -K-kako? V-videla sam da su se zatvorila! A n-nema gde da se ode odavde… Kako?- I preplašeno je rekla, krećući se unazad. Okrenula se na peti i potrčala ka stepenicama, nije htela da bude na ovom spratu. Ni u ovoj kući. Samo je htela da nađe svoje prijatelje i da zajedno odu iz ovog košmara.
Kako se popela uz stepenice, uletela je u prvu prostoriju koju je našla. To je bilo nešto poput spavaće sobe – bračni krevet i noćni stočić. Sa druge strane sobe su se nalazila mala vrata, malo veća od psećih vratanca, ali istog modela. Pored njih je, licem okrenut ka zidu, sklipčano ležao Mark. Melisa je prvo razmišljala da li je uopšte živ, ali kad mu je prišla, videla je da se trese, a mrtva osoba to ne bi mogla da uradi. -M-Mark!- uzviknula je srećno što ga je našla. On se brzo okrenuo, i uplašeno otpuzao do ćoška sobe, gde se sklupčao od straha. Nije uspeo da prepozna Mel. -N-nemoj da me povrediš! M-molim te! Mol-molim te d-da me ne pov-vrediš!- -M-Mark? Zar me ne prepoznaješ? To sam ja, Melisa Kastrenjik! Kastrenjikova! Mel! K-kako me ne znaš? Idemo u isti razred, prvi srednje… Mark…- -N-ne prepoznajem te… Znači… Zovem se Mark?- -Ne znaš kako se zoveš? Da li se to ti šališ samnom?… To je ista šala koju sam ja probala na nastavnici… Nije tada upalila… Pa neće ni sada!- Mark je samo čučao u ćošku sobe i začuđeno gledao u Melisu. Nije se sećao šale na nastavnici, ni u koju školu ide, kako je došao ovde, ko je Melisa Kastrenjik. Ni ko je on sam. -S-sigurno se makar sećaš kad si se ono sapleo u trećem osnovne! Niko ti nije dozvolio da to zaboraviš dve godine!- Mark je samo užno pogledao u Mel i odmahnuo glavom. -Ne sećam se… Ničega se ne sećam! Samo d-da me je neko čudovište napalo i…- -Čudovište?- -Da… Odjednom je skočilo ispred mene, neke pegave devojke sa dugom ravnom crnom kosom koja je histerično plakala i udarala rukama po nekom visokom dečku sa zelenim očima vičući nešto kao-Ne, moramo da idemo! Biće prekasno! Brzo!-… Činilo mi se da se ni taj tip nije ničega sećao, ali devojka sigurno jeste… Onda je došao taj stvor i napao nas. Prvo je napao devojku, ali ju je onaj dečko- -Ona se zove Natali Dženkins, a on Antonio Viouci, i oni su ti prijatelji- -Stvarno? Epa Antonio ju je zaštitio. Stao je ispred nje i primio udarac. Čini mi se da ga je jako povredilo… Pao je i ja sam otrčao da mu pomognem, ali je devojka viknula da bežim, da odem po neku Mel, koja si ti…- -Da…- I ja nisam hteo i ona me je besno pogledala i čudovište me je bacilo uz stepenice, pa sam krenuo natrag, a Natali je uzviknula da ne dolazim, ali nisam hteo da je slušam, ali me je nešto guralo gore, poput nekog nevidljivog stvora. Stavilo mi je ruku preko usta… Makar se nadam da je ruka… I nisam mogao da dišem… Odvuklo me je ovde i ostavilo… Nisam mogao da se pomeram neko vreme i… Pa… i dalje ne mogu… Mogu malo, ali ne dovoljno… Mnogo sam žedan, da li bi mogla da mi doneseš malo vode, ima toalet u prizemlju.- -Ali… Česma ne radi u prizemlju… A iz kuhinjske sudopere izlazi…- I tu je stala. Nije htela da ga i dalje plaši, pošto se do sada tresao dok je sve govorio. -Šta?- -Ništa… Ništa nije izlazilo iz česme…- -Ali izlazilo je kad sam ja bio dole… I Anti je pio vode samnom- -Kako se sećaš njegovog nadimka?- -Ne znam, ali mi se sećanje polako vraća…- -T-to je dobro! Idem dole, da vidim da li i… Čekaj… Kad ste ti Anti stigli da pijete vode? Ako vas je taj stvor napao? I ako si bio ovde? Ja sam u kuhinji bila čitavih 10 sekundi? Bila bih manje, ali sam stala u polomljeni tanjir…- -Govorim istinu! I za sve to vreme sam i pokušavao da polomim prozor!- -To bi objasnilo polomljenu vazu…- -N-ne… Pokušao sam da ga polomim sa nečime sličnim maču… Kao sekira… Niko nije dirao nikakvu vazu…- -Bila je polomljena kad sam se vratila iz sobe!… Nešto se čudno dešava ovde! Idem da vidim šta je sa česmom, pa se vraćam, nadam se sa vodom…- I stavila mu je ruku na čelo, da vidi da li ima temperaturu, jer se tako ponašao, tresao se, teško je disao i bio je bled u licu. -Nemaš temperaturu… Odmah se vraćam, budi tu!- -Okej…- I ustala je, okrenula se na peti i brzim korakom otišla u prizemlje.
Kad je stigla u antre, na podu je videla mrlju krvi. -Nadam se da je Anti dobro…- rekla je pažljivo je posmatrajući. Razmišljala je da je čudovište brzo napalo Natali, nakon što je Anti pao, ali ima samo njegovih otisaka… Samo njegove krvi. Otišla je do toaleta, pustila česmu da teče, ali ništa nije izlazilo, samo je ponovo čula onaj strašan zvuk kapljanja, kao i u kuhinji, pa ju je brzo zatvorila. Sela je na pod, razmišljala šta će dalje da radi, ali joj ništa nije palo na pamet… Pogledala je u lavabo, i pitala se šta prouzrokuje krv da teče iz česme, ali, to naravno nije uspela da otkrije. -Izgleda da će Mark ostati žedan…- i skrenula je pogled ka WC-šolji. -Pa… I to je voda.-našalila se Mel, pitajući se zašto li su uopšte poslišali Metjua da dođu ovamo. -E… Metju… Nadam se da ste vi bolje prošli kad ste bili ovde dva sata pre nas…-
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:44
-Okej…- rekli su svi, drhtavim glasom. Melisa je otvorila vrata, i svi su ušli. Prvo ona, jer se trenutno manje plašila od ostalih, za njom Antonio, koji ume da i u najgorim trenucima bude smiren, pa Mark, a zatim Natali, tresući se. Anti je to primetio, pa je bio prilično zabrinut. Netali je bila bleda, nije gledala oko sebe, kao da je znala gde se šta nalazi, znala je svaki delić antrea, ruke su joj se tresle i oči je držala zatvorenim, kako bi bila smirenija.
-Ušli smo, ajde sad da se vratimo!- Rekao je Antonio. Njemu se nije išlo kući, on bi rado ostao i pretraživao po kući, ali, nije hteo da tera Natali da nastavlja. -Mislim, rekli smo da ulazimo, pa odmah izlazimo… Zar ne?- i protegnuo se, pokušavajući da dočara da je bio umoran. Svi su klimnuli glavom, i okrenuli se ka vratima, smo je Natali ostala, glavom ka dole. Kako je Anti krenuo rukom ka vratima, ona su se zalupila.
-Baš si mi vešt sa vratima…- rekla je Mel, blago se osmehnuvši. Stala je ispred njega i povukla vrata, ali se nisu pomerila. -Š-šta?- i povukla je ponovo, ali ništa.-M-možda samo treba d-da guram, a ne da vučem…- I blagim pokretom je gurnula vrata, pa jačim, a zatim još jačim, ali se nisu pomerala.
-Nismo, valjda.. Zaključani?!- uspaničeno je uzviknuo Mark.
-M-ma sigurno je u pitanju n-neka neslana šala…-rekla je Mel-Vrlo smešno, ljudi!- uzviknula je ka vratima, uveravajući sebe da se sa njihove druge strane nalaze njihovi prijatelji, koji se šale na njihov račun.
- Možda jednostavno nisi dovoljno jaka…- Antonio je rekao, čudivši se, jer je Melisa bila jača od njega.-…Kad bolje razmislim, nisam ja….- Rekao je slegnuvši ramenima i skrenuvši pogled na Natali, koja je stojala, mirno, kruto, glavom pognutom na dole, plakajući. Anti, je čim je ovo ugledao, dotrčao do nje.-Ne plači! Mrzim kad plačeš…-
-M…m-moram da p-plačem- rekla je ona, drhtavim glasom.
-Ne moraš! I… tako uništavaš svoje prelepe braon oči…- rekao joj je, gledajući pravo u njih i sklanjajući pramen crne kose koji ih je zaklanjao.-Molim te, ne plači…- Ona je samo duboko udahnula i obrisala lice zglobom.
-U redu…- Iz susedne sobe se čula neka buka, kao lomnjava porcelana.
-Jeste li i vi to čuli?- Upitao je Mark.
-Naravno… Ja ću da vidim šta je u pitanju…- Mel je rekla, krenuvši ka susednoj sobi.
-Ne!- uzviknula je Natali, otrgnuvši se od Antonia, i otrčala je do Mel, i zagrlila je, ne davši joj da ide.-Ne idi! Ne sama!-
-N-ne brini… Samo ću da uđem, da vidim da li ima bilo koga, i vraćam se…-
-Al-l-li…- Natali je jedva izgovorila, drhtavim glasom. Suze su joj se slivale niz lice, i bila je blizu da dobije napad panike. Antonio je počeo da je smiruje, ali nije uspevao. Mark je pokušavao da otvori prozor, pošto nije mogao vrata. Ali nije upevao da skloni pogled sa Natali. Mel je morala da vidi šta se nalazilo u drugoj sobi, pa je, dok je Natali bila skoncentrisana na Antija, brzo otrčala, samo da zaviri.
Soba u kojoj se sada nalazila je bila kuhinja. Nije bila preterano lepo urađena, tanjiri su bili potpuno prekriveni prašinom, česma je bila zarđala, iz fotelje su iskakala tri federa… U ovoj prostoriji definitivno niko nije bio već duže vreme. – Ali šta je moglo da napravi onakav zvuk?… Aaauuf!!!!- Uzviknula je, skočivši unazad. -Š-šta je ovo?- Zgazila je u polomljeni tanjir. -Što baš ja?… Uff… Ništa… Vratiću se ovima, Natali se sigurno malo smirila…-
Ali, kad je ušla u antre, nikoga nije bilo, samo ona i polomljena vaza, kojom je ili Mark pokušavao da polomi prozor, ili koju je Natali srušila, u napadu panike. -Pa… Sigurno su tu negde… Idem da ih potražim…
-Ušli smo, ajde sad da se vratimo!- Rekao je Antonio. Njemu se nije išlo kući, on bi rado ostao i pretraživao po kući, ali, nije hteo da tera Natali da nastavlja. -Mislim, rekli smo da ulazimo, pa odmah izlazimo… Zar ne?- i protegnuo se, pokušavajući da dočara da je bio umoran. Svi su klimnuli glavom, i okrenuli se ka vratima, smo je Natali ostala, glavom ka dole. Kako je Anti krenuo rukom ka vratima, ona su se zalupila.
-Baš si mi vešt sa vratima…- rekla je Mel, blago se osmehnuvši. Stala je ispred njega i povukla vrata, ali se nisu pomerila. -Š-šta?- i povukla je ponovo, ali ništa.-M-možda samo treba d-da guram, a ne da vučem…- I blagim pokretom je gurnula vrata, pa jačim, a zatim još jačim, ali se nisu pomerala.
-Nismo, valjda.. Zaključani?!- uspaničeno je uzviknuo Mark.
-M-ma sigurno je u pitanju n-neka neslana šala…-rekla je Mel-Vrlo smešno, ljudi!- uzviknula je ka vratima, uveravajući sebe da se sa njihove druge strane nalaze njihovi prijatelji, koji se šale na njihov račun.
- Možda jednostavno nisi dovoljno jaka…- Antonio je rekao, čudivši se, jer je Melisa bila jača od njega.-…Kad bolje razmislim, nisam ja….- Rekao je slegnuvši ramenima i skrenuvši pogled na Natali, koja je stojala, mirno, kruto, glavom pognutom na dole, plakajući. Anti, je čim je ovo ugledao, dotrčao do nje.-Ne plači! Mrzim kad plačeš…-
-M…m-moram da p-plačem- rekla je ona, drhtavim glasom.
-Ne moraš! I… tako uništavaš svoje prelepe braon oči…- rekao joj je, gledajući pravo u njih i sklanjajući pramen crne kose koji ih je zaklanjao.-Molim te, ne plači…- Ona je samo duboko udahnula i obrisala lice zglobom.
-U redu…- Iz susedne sobe se čula neka buka, kao lomnjava porcelana.
-Jeste li i vi to čuli?- Upitao je Mark.
-Naravno… Ja ću da vidim šta je u pitanju…- Mel je rekla, krenuvši ka susednoj sobi.
-Ne!- uzviknula je Natali, otrgnuvši se od Antonia, i otrčala je do Mel, i zagrlila je, ne davši joj da ide.-Ne idi! Ne sama!-
-N-ne brini… Samo ću da uđem, da vidim da li ima bilo koga, i vraćam se…-
-Al-l-li…- Natali je jedva izgovorila, drhtavim glasom. Suze su joj se slivale niz lice, i bila je blizu da dobije napad panike. Antonio je počeo da je smiruje, ali nije uspevao. Mark je pokušavao da otvori prozor, pošto nije mogao vrata. Ali nije upevao da skloni pogled sa Natali. Mel je morala da vidi šta se nalazilo u drugoj sobi, pa je, dok je Natali bila skoncentrisana na Antija, brzo otrčala, samo da zaviri.
Soba u kojoj se sada nalazila je bila kuhinja. Nije bila preterano lepo urađena, tanjiri su bili potpuno prekriveni prašinom, česma je bila zarđala, iz fotelje su iskakala tri federa… U ovoj prostoriji definitivno niko nije bio već duže vreme. – Ali šta je moglo da napravi onakav zvuk?… Aaauuf!!!!- Uzviknula je, skočivši unazad. -Š-šta je ovo?- Zgazila je u polomljeni tanjir. -Što baš ja?… Uff… Ništa… Vratiću se ovima, Natali se sigurno malo smirila…-
Ali, kad je ušla u antre, nikoga nije bilo, samo ona i polomljena vaza, kojom je ili Mark pokušavao da polomi prozor, ili koju je Natali srušila, u napadu panike. -Pa… Sigurno su tu negde… Idem da ih potražim…
[ horor
]
20 Jul, 2011 16:39
-Znači, to je Dženkinsov Pakao?- reče Melisa, podižući pogled u vis, gledajući na krov ogromne kuće.
-Da, Mel, stigli smo…- reče Mark, drhtavim glasom. Plašio se. Ali nije hteo to da prizna, želeo je da ostane miran, neuplašen, poput Melise i Antonia. Duboko je udahnuo.-Fju, spremni?-
-Rodio sam se spreman!- Antonio je hrabro uzviknuo, ali je ipak malo začuđenim pogledom gledao u Natali Dženkins.-Da li si primetila da ti i ukleta kuća imate isto prezime?-
-Jesam, naravno…- odgovorila mu je, uplašeno.-Okej… Ulazimo…-
-Ne moramo da uđemo, ako se plašiš…- zabrinuto je rekao Antonio, pošto je Natali pobledela kao sneg.-Malo si… bleda…- rekao joj je podižući obrve.
-Ma uredu je…-
-Ne moramo da uđemo…-
-Ali, moramo!- rekla je, pokušavajući da ne zaplače. Antonio je odmah dotrčao do nje, u tri skoka, uhvatio je za mišice i pogledao je u oči.
-Natali! Nato! Smiri se! Jednostavno nećemo ući! Ne plači…- Ali, ona nije uspela da izdrži, i suze su krenule da joj se slivaju niz lice.
-Moramo…- Ovaj odgovor ga je pomalo zbunio, videlo joj se na licu da ne želi da uđe, da se plaši, ali opet, vikala je da mora.-Anti, ne znaš, ali… Ali… Jednostavno m-moramo…-
-Ne moramo… Natali, ne! Ne moramo!- Pokušavao je da je smiri, ali nije uspevao. Samo joj se sve više plakalo…
-Ulazimo…- rekla je, duboko udahnuvši. Imala je loš predosećaj, ali nije htela da im to prizna, iako su to već i sami primetili.
-Šta kriješ?… Priznaj, vidi se da nešto nije u redu…- rekla joj je Melisa, prekrstivši ruke. -Priznaj!- Izgovorila je tu reč tako hladno, ne obraćajući pažnju na to da je Natali plakala.
-Ozbiljno… Vidi se da nešto nije u redu… Šta je u pitanju? Nemoj da kriješ to od nas…- Mark je rekao, sa više saosećanja, nego Mel.-Mi smo ti prijatelji… Možeš sve da nam kažeš…-
-Znam da mogu… Samo… Ja… Reći ću vam…- I duboko je udahnula, pokušavajući da izmisli neku priču.-Umm… Pa… Čula sam da je ovde neki čovek ubijen… Pa… Sam mislia…-
-Znamo da je to laž…- rekao je Antonio.-Ti si izrazito loš lažov…-
-Okej… Samo… Želim da uđem, ali ne želim… Da li to uopšte ima smisla? Želim, ali ne želim… To me kida iznutra!… Zato moramo da uđemo, da se otarasim ovog užasnog osećaja…-i zaplakala je. To nije bila cela priča, ali je bilo dovoljno da je više ne pitaju ništa.-Ajde, samo da uđemo, i izađemo…-
-Okej…- rekli su svi u glas.
-Da, Mel, stigli smo…- reče Mark, drhtavim glasom. Plašio se. Ali nije hteo to da prizna, želeo je da ostane miran, neuplašen, poput Melise i Antonia. Duboko je udahnuo.-Fju, spremni?-
-Rodio sam se spreman!- Antonio je hrabro uzviknuo, ali je ipak malo začuđenim pogledom gledao u Natali Dženkins.-Da li si primetila da ti i ukleta kuća imate isto prezime?-
-Jesam, naravno…- odgovorila mu je, uplašeno.-Okej… Ulazimo…-
-Ne moramo da uđemo, ako se plašiš…- zabrinuto je rekao Antonio, pošto je Natali pobledela kao sneg.-Malo si… bleda…- rekao joj je podižući obrve.
-Ma uredu je…-
-Ne moramo da uđemo…-
-Ali, moramo!- rekla je, pokušavajući da ne zaplače. Antonio je odmah dotrčao do nje, u tri skoka, uhvatio je za mišice i pogledao je u oči.
-Natali! Nato! Smiri se! Jednostavno nećemo ući! Ne plači…- Ali, ona nije uspela da izdrži, i suze su krenule da joj se slivaju niz lice.
-Moramo…- Ovaj odgovor ga je pomalo zbunio, videlo joj se na licu da ne želi da uđe, da se plaši, ali opet, vikala je da mora.-Anti, ne znaš, ali… Ali… Jednostavno m-moramo…-
-Ne moramo… Natali, ne! Ne moramo!- Pokušavao je da je smiri, ali nije uspevao. Samo joj se sve više plakalo…
-Ulazimo…- rekla je, duboko udahnuvši. Imala je loš predosećaj, ali nije htela da im to prizna, iako su to već i sami primetili.
-Šta kriješ?… Priznaj, vidi se da nešto nije u redu…- rekla joj je Melisa, prekrstivši ruke. -Priznaj!- Izgovorila je tu reč tako hladno, ne obraćajući pažnju na to da je Natali plakala.
-Ozbiljno… Vidi se da nešto nije u redu… Šta je u pitanju? Nemoj da kriješ to od nas…- Mark je rekao, sa više saosećanja, nego Mel.-Mi smo ti prijatelji… Možeš sve da nam kažeš…-
-Znam da mogu… Samo… Ja… Reći ću vam…- I duboko je udahnula, pokušavajući da izmisli neku priču.-Umm… Pa… Čula sam da je ovde neki čovek ubijen… Pa… Sam mislia…-
-Znamo da je to laž…- rekao je Antonio.-Ti si izrazito loš lažov…-
-Okej… Samo… Želim da uđem, ali ne želim… Da li to uopšte ima smisla? Želim, ali ne želim… To me kida iznutra!… Zato moramo da uđemo, da se otarasim ovog užasnog osećaja…-i zaplakala je. To nije bila cela priča, ali je bilo dovoljno da je više ne pitaju ništa.-Ajde, samo da uđemo, i izađemo…-
-Okej…- rekli su svi u glas.
