-Okej…- rekli su svi, drhtavim glasom. Melisa je otvorila vrata, i svi su ušli. Prvo ona, jer se trenutno manje plašila od ostalih, za njom Antonio, koji ume da i u najgorim trenucima bude smiren, pa Mark, a zatim Natali, tresući se. Anti je to primetio, pa je bio prilično zabrinut. Netali je bila bleda, nije gledala oko sebe, kao da je znala gde se šta nalazi, znala je svaki delić antrea, ruke su joj se tresle i oči je držala zatvorenim, kako bi bila smirenija.

-Ušli smo, ajde sad da se vratimo!- Rekao je Antonio. Njemu se nije išlo kući, on bi rado ostao i pretraživao po kući, ali, nije hteo da tera Natali da nastavlja. -Mislim, rekli smo da ulazimo, pa odmah izlazimo… Zar ne?- i protegnuo se, pokušavajući da dočara da je bio umoran. Svi su klimnuli glavom, i okrenuli se ka vratima, smo je Natali ostala, glavom ka dole. Kako je Anti krenuo rukom ka vratima, ona su se zalupila.

-Baš si mi vešt sa vratima…- rekla je Mel, blago se osmehnuvši. Stala je ispred njega i povukla vrata, ali se nisu pomerila. -Š-šta?- i povukla je ponovo, ali ništa.-M-možda samo treba d-da guram, a ne da vučem…- I blagim pokretom je gurnula vrata, pa jačim, a zatim još jačim, ali se nisu pomerala.

-Nismo, valjda.. Zaključani?!- uspaničeno je uzviknuo Mark.

-M-ma sigurno je u pitanju n-neka neslana šala…-rekla je Mel-Vrlo smešno, ljudi!- uzviknula je ka vratima, uveravajući sebe da se sa njihove druge strane nalaze njihovi prijatelji, koji se šale na njihov račun.

- Možda jednostavno nisi dovoljno jaka…- Antonio je rekao, čudivši se, jer je Melisa bila jača od njega.-…Kad bolje razmislim, nisam ja….- Rekao je slegnuvši ramenima i skrenuvši pogled na Natali, koja je stojala, mirno, kruto, glavom pognutom na dole, plakajući. Anti, je čim je ovo ugledao, dotrčao do nje.-Ne plači! Mrzim kad plačeš…-

-M…m-moram da p-plačem- rekla je ona, drhtavim glasom.

-Ne moraš! I… tako uništavaš svoje prelepe braon oči…- rekao joj je, gledajući pravo u njih i sklanjajući pramen crne kose koji ih je zaklanjao.-Molim te, ne plači…- Ona je samo duboko udahnula i obrisala lice zglobom.

-U redu…- Iz susedne sobe se čula neka buka, kao lomnjava porcelana.

-Jeste li i vi to čuli?- Upitao je Mark.

-Naravno… Ja ću da vidim šta je u pitanju…- Mel je rekla, krenuvši ka susednoj sobi.

-Ne!- uzviknula je Natali, otrgnuvši se od Antonia, i otrčala je do Mel, i zagrlila je, ne davši joj da ide.-Ne idi! Ne sama!-

-N-ne brini… Samo ću da uđem, da vidim da li ima bilo koga, i vraćam se…-

-Al-l-li…- Natali je jedva izgovorila, drhtavim glasom. Suze su joj se slivale niz lice, i bila je blizu da dobije napad panike. Antonio je počeo da je smiruje, ali nije uspevao. Mark je pokušavao da otvori prozor, pošto nije mogao vrata. Ali nije upevao da skloni pogled sa Natali. Mel je morala da vidi šta se nalazilo u drugoj sobi, pa je, dok je Natali bila skoncentrisana na Antija, brzo otrčala, samo da zaviri.

Soba u kojoj se sada nalazila je bila kuhinja. Nije bila preterano lepo urađena, tanjiri su bili potpuno prekriveni prašinom, česma je bila zarđala, iz fotelje su iskakala tri federa… U ovoj prostoriji definitivno niko nije bio već duže vreme. – Ali šta je moglo da napravi onakav zvuk?… Aaauuf!!!!- Uzviknula je, skočivši unazad. -Š-šta je ovo?- Zgazila je u polomljeni tanjir. -Što baš ja?… Uff… Ništa… Vratiću se ovima, Natali se sigurno malo smirila…-

Ali, kad je ušla u antre, nikoga nije bilo, samo ona i polomljena vaza, kojom je ili Mark pokušavao da polomi prozor, ili koju je Natali srušila, u napadu panike. -Pa… Sigurno su tu negde… Idem da ih potražim…